Srbija i Crna Gora preduzima manje korake ka poštovanju ljudskih prava, ali napredak u toj oblasti sputan je nekažnjavanjem lica koja su počinila ratne zločine. Vlada ne iskazuje spremnost da u potpunosti sarađuje s Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju, a napori koji se ulažu radi krivičnog gonjenja osumnjičenih ratnih zločinaca pred domaćim sudovima su neodgovarajući. Pored toga, vlada nije efikasno reagovala na napade na pripadnike etničkih manjina u zemlji.
|
Saradnja Srbije i Crne Gore sa MKSJ-om se znatno pogoršala posle parlamentarnih izbora u decembru 2003. godine i formiranja nove srpske vlade kojom dominira nacionalistička Demokratska stranka Srbije (DSS). Srpski predsednik vlade Vojislav Koštunica se otvoreno protivi hapšenjima osumnjičenih lica protiv kojih je MKSJ podigao optužnice, tvrdeći da bi oni trebalo da se dobrovoljno predaju.
Bivši general Vojske Republike Srpske Ljubiša Beara, koji se tereti za genocid nad bosanskim Muslimanima u Srebrenici 1995. godine, je prebačen u pritvorsku jedinicu MKSJ-a 9. oktobra 2004. godine. Srpski zvaničnici su insistirali da se Beara dobrovoljno predao, uprkos tvrdnjama tužilaštva MKSJ-a da je Beara zapravo uhapšen. Čak petnaest lica protiv kojih je MKSJ podigao optužnice za ratne zločine su još uvek na slobodi u Srbiji i Crnoj Gori, ili putuju između Republike Srpske (Bosne i Hercegovine) i Srbije i Crne Gore. Među njima su Ratko Mladić, bivši general Vojske Republike Srpske (VRS), i politički lider bosanskih Srba za vreme bosanskog rata, Radovan Karadžić.
Vlada je pogotovo bila uporna u svom odbijanju da izruči MKSJ-u trojicu bivših armijskih i policijskih generala – Nebojšu Pavkovića, Vladimira Lazarevića i Sretena Lukića – optuženih za ratne zločine počinjene na Kosovu tokom 1999. godine. Premijer Koštunica i njegov kabinet i dalje insistiraju da bi MKSJ trebalo da omogući održavanje njihovog suđenja u Srbiji. Politička klima u Srbiji i Crnoj Gori – gde mnogi ova lica smatraju patriotama – i nepostojanje uistinu nezavisnog pravosuđa ne daju previše osnova za verovanje kako bi se u Srbiji moglo organizovati kredibilno krivično gonjenje lica osumnjičenih za ratne zločine.
Domaća suđenja za ratne zločine
Procesuiranje slučajeva ratnih zločina pred domaćim sudovima u Srbiji sputava nedostatak političke volje kod vlasti i nespremnost policije da obezbedi dokaze tužilaštvu. Činilo se da formiranje specijalnog sudskog veća za ratne zločine u 2003. godini ukazuje na znatno ozbiljnije namere vlasti. Međutim, tokom 2004. godine pred ovim sudskim većem se odvijalo samo jedno suđenje, koje bi trebalo da se završi u vreme pisanja ovog izveštaja. Radi se o predmetu koji se odnosi na ubistvo 200 Hrvata u novembru 1991. godine, u blizini Vukovara, Hrvatska. Osim toga, Okružni sud u Beogradu je doneo osuđujuću presudu protiv Saše Cvjetana u martu 2004. godine zbog ubistva četrnaest albanskih civila u martu 1999. godine u Podujevu, Kosovo. Cvjetan je osuđen na dvadeset godina zatvora.
Važeće zakonodavstvo u Srbiji sadrži tek rudimentarne mehanizme zaštite svedoka. Vlada je izradila nacrt novog zakona o zaštiti svedoka i drugih učesnika u krivičnim postupcima, ali do novembra 2004. godine ovaj zakon još uvek nije donet.
Specijalno tužilaštvo za ratne zločine sa pet tužilaca i specijalno odeljenje za ratne zločine pri srpskoj policiji, u kome osam inspektora radi na istragama o ratnim zločinima, i dalje pate od ozbiljnog nedostatka potrebnog osoblja. Specijalno tužilaštvo za ratne zločine navodno priprema nekoliko predmeta koji se odnose na ratne zločine izvršene na Kosovu 1999. godine. Međutim, bezbednosna situacija na Kosovu, kao i odsustvo inicijative kod specijalnog tužilaštva za ratne zločine, su tom istom tužilaštvu onemogućili da ima pristupa etničkim albanskim svedocima na Kosovu. Tužilaštvo tek treba da priprema predmete koji su proistekli iz zločina počinjenih u Bosni ili u Hrvatskoj.
Etničke i verske manjine
Vlada nije uspela da na odgovarajući način odgovori na etnički i verski motivisano nasilje u Srbiji u martu 2004. godine. Na sličan način je neadekvatno reagovala na jednogodišnje nasilje niskog intenziteta protiv ne-Srba u Vojvodini, severnoj srpskoj pokrajini.
Grupe mladih demonstranata su 17. marta spalile džamije u najvećim srpskim gradovima – Beogradu i Nišu. Nasilje su izazvali izveštaji sa Kosova o široko rasprostranjenim napadima etničkih Albanaca na manjine i nemirima širom pokrajine. Manji broj policajaca koji je poslat da zaštiti džamije nije bio u stanju da kontroliše demonstrante. U televizijskom intervjuu 17. marta, srpski ministar unutrašnjih poslova Vladan Jočić je praktično podsticao demonstrante, uveravajući gledaoce da policija neće koristiti silu protiv „sopstvenog naroda“. Iste večeri, policija u Novom Sadu je stajala po strani dok su demonstranti napadali i ozbiljno oštetili lokalni centar islamske zajednice kao i poslastičarnice i pekare čiji su vlasnici etnički Albanci i muslimani. Tokom meseci koji su usledili, javni tužioci u Nišu i Beogradu su optužili oko tridesetak demonstranata za aktivno učešće u nasilnoj grupi umesto etnički ili verski motivisanom nasilju.
U Vojvodini je bilo na desetine incidenata protiv pripadnika etničkih manjina od januara meseca 2004. godine. Oblici nasilnih incidenata su se kretali od skrnavljenja nadgrobnih spomenika i ispisivanja nacionalističkih grafita do sukoba u koje su bili umešane mlade osobe različitog etničkog porekla. Vlasti su u prvi mah tvrdile da incidenti nisu bili etnički motivisani. Suočena sa narastajućim dokazima o etničkoj pozadini većine incidenata, i sa osudama nasilja od strane Evropske unije i Saveta Evrope, vlada je konačno priznala da problem postoji. U septembru su srpski premijer Vojislav Koštunica i ministar za ljudska i manjinska prava Srbije i Crne Gore, Rasim Ljajić, posetili Vojvodinu i obećali da će se stati na kraj međuetničkoj netoleranciji. Do oktobra se pojavio samo jedan predmet pred sudom u kome se terete počinioci za etnički motivisana krivična dela. Većina drugih slučajeva nije ni dospela do faze sudskog postupka ili se završila manjim prekršajnim kaznama za narušavanje javnog reda i mira.
U južnoj Srbiji – oblasti sa etničkom albanskom većinom, koja se graniči s istočnim Kosovom – u školskim nastavnim programima se i dalje ignoriše albanska kultura i istorija. Još uvek nema napretka u stvaranju boljih mogućnosti za obrazovanje romske dece u Srbiji. Većina romske dece napušta školu veoma rano ili se prebacuje u specijalne škole za mentalno hendikepiranu decu. Na hiljade romskih porodica – od kojih su mnoge raseljene sa Kosova – žive u privremenim naseljima na periferiji gradova, bez struje, tekuće vode, kanalizacije ili pristupa zdravstvenim uslugama ili obrazovnim institucijama.
U Srbiji i Crnoj Gori je ostvaren izvestan napredak tokom godine u implementaciji Zakona o pravima i slobodama nacionalnih manjina iz 2002. godine. Većina manjinskih grupa su privele kraju uspostavljanje nacionalnih saveta u skladu sa zakonom. Ovi saveti imaju konsultativnu ulogu u oblasti obrazovanja i kulture pripadnika manjine.
Ključni međunarodni akteri
Vlada Sjedinjenih Američkih Država ima značajan uticaj na vlasti u Srbiji. Neuspeh Srbije da u potpunosti sarađuje s MKSJ-om predstavlja sve značajniji uzrok pogoršavanja bilateralnih odnosa. Sjedinjene Američke Države su 31. marta 2004. godine suspendovale ekonomsku pomoć za Srbiju vrednu 26 miliona američkih dolara, zbog nesaradnje sa MKSJ-om. To je prvi put da su Sjedinjene Države preduzele takav korak posle pada režima Slobodana Miloševića u oktobru 2000. godine. Međutim, ni američka pozicija nije bila preterano principijelna. Zahtev srpske vlade da se srpskim generalima koje potražuje MKSJ sudi u Srbiji umesto da se izruče tribunalu u Hagu su dvojica visokih američkih zvaničnika dočekala sa razumevanjem. Različiti signali koji su pristizali iz Sjedinjenih Američkih Država podstiču srpske zvaničnike da istrajavaju u nesaradnji sa MKSJ-om.
MKSJ je 18. marta osudio bivšeg admirala jugoslovenske mornarice Miodraga Jokića na sedam godina zatvora zbog granatiranja hrvatskog grada Dubrovnika 1991. godine. U februaru je tužilac MKSJ-a okončao izvođenje dokaza na suđenju bivšem predsedniku Slobodanu Miloševiću, koji se tereti za zločine protiv čovečnosti i genocid. Početak Miloševićeve odbrane je osujetilo njegovo odbijanje da sarađuje sa advokatima koji su mu dodeljeni 2. septembra. Milošević je i dalje insistirao da zastupa samoga sebe, ali je pretresno veće utvrdilo da to ne bilo prikladno s obzirom na pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja. Žalbeno veće MKSJ-a je 1. novembra potvrdilo odluku o dodeljivanju advokata, ali je i Miloševiću dalo veću slobodu da vodi svoju odbranu. Opšta percepcija rada tribunala u srpskoj javnosti je i dalje negativna, uglavnom zbog odbojnog stava prethodne i aktuelne srpske vlade i medija u odnosu na rad MKSJ-a.
Evropska unija pokušava da delotvornije nego ranije iskoristi proces asocijacije i stabilizacije kako bi izdejstvovala poboljšanja u pogledu učinka Srbije u oblasti ljudskih prava. U Izveštaju o stabilizaciji i asocijaciji iz aprila 2004. godine se beleži napredak u oblasti manjinskih prava, ali i sporija od očekivane reforma policije i pravosuđa, te nedostaci u vođenju domaćih suđenja za ratne zločine. U Dokumentu o evropskom partnerstvu, koji je Savet Evropske unije usvojio 14. juna, se iznosi detaljan spisak kratkoročnih i srednjoročnih prioriteta u oblasti ljudskih prava neophodnih za dalju integraciju Srbije i Crne Gore u Evropsku uniju. Evropska komisija je 11. oktobra saopštila da će ponovno pokrenuti proces izrade Izveštaja o izvodljivosti Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji (SAA) sa Srbijom i Crnom Gorom. U ovom izveštaju, koji bi trebalo da se završi do proleća 2005. godine, će se proceniti sposobnost zemlje da pregovara o i implementira dalekosežne političke i ekonomske obaveze koje proizlaze iz sporazuma.
Kosovo
U martu 2004. godine, Kosovo, koje je pod upravom Ujedinjenih nacija, se ponovo vratilo na dnevni red međunarodne zajednice. Dvodnevni široko rasprostranjeni nemiri – najgore nasilje od 1999. godine – su ukazali na varljivost situacije u kojoj se nalazi manjinsko stanovništvo u pokrajini, slabost bezbednosnih struktura i isfrustriranost većinskog stanovništva međunarodnim institucijama koje upravljaju Kosovom. Nedovoljna bezbednost za manjine, zajedno sa i dalje aktuelnim, a nerešenim pitanjem odgovornosti i neizvesnosti u pogledu političkog statusa pokrajine, limitiraju mogućnosti za povratak interno raseljenih i izbeglih lica sa Kosova u svoje domove. Posledice neodgovarajućeg funkcionisanja pravosudnih institucija jednako na svojoj koži oseća i većinsko i manjinsko stanovništvo. Oktobarski izbori za kosovski parlament nisu bili opterećeni nasiljem, ali većina Srba nije na njima učestvovala.
Zaštita manjina
Nemiri od 17. do 19. marta su razvejali iluziju o bezbednosti za kosovske manjinske zajednice. Veći nemiri su izbili na najmanje trideset tri lokacije širom pokrajine u kojima je učestvovalo, kako se procenjuje, oko 51.000 pretežno etničkih Albanaca. U nasilju – koje je bilo usmereno i protiv međunarodnih organizacija i protiv manjina – je smrtno nastradala dvadeset jedna osoba, više od 950 je ranjeno, a oko 4.100 lica je raseljeno, od kojih su skoro svi Srbi, Romi, Aškalije ili pripadnici drugih nealbanskih manjina. Najmanje 730 kuća u vlasništvu pripadnika manjina – uključujući neke koje pripadaju skorašnjim povratnicima – i dvadeset sedam pravoslavnih crkava i manastira je spaljeno i opljačkano, kao i najmanje deset javnih zgrada u kojima su se pružale usluge pripadnicima manjina, uključujući jednu bolnicu, dve škole i poštu.
Za vreme nemira, bezbednosne organizacije na Kosovu – KFOR pod vođstvom NATO-a, civilna policija Ujedinjenih nacija i lokalna Kosovska policijska služba (KPS) – su skoro u potpunosti izgubile kontrolu. U isuviše velikom broju slučajeva, pripadnici manjina koji su se našli na udaru su bili prepušteni sami sebi bez ikakve zaštite. Slaba koordinacija između različitih organizacija, ograničenja pri angažovanju pojedinačnih kontingenata KFOR-a (takozvani «caveats») i nedostatak obuke i opreme za suzbijanje demonstracija kod KPS-a, U.N. policije i KFOR-a pružaju delimično objašnjenje za ovakav razvoj događaja.
Osim uništavanja kuća i raseljavanja više od četiri hiljade ljudi, martovsko nasilje je pojačalo zabrinutost među pripadnicima manjina za ličnu bezbednost, a dodatno ga je podsticalo rutinsko – i često neprijavljeno – etnički motivisano uznemiravanje i zastrašivanje, verbalno zlostavljanje, ispisivanje poruka na zidovima kuća i bacanje kamenja. Manjine se takođe suočavaju sa upornom diskriminacijom u oblasti obrazovanja, socijalne zaštite, zdravstva, i sa ograničavanjem pristupa administrativnim telima i sudovima. Mali je napredak ostvaren u implementaciji novog zakona protiv diskriminacije.
Napori usmereni na poboljšanje koordinacije između KFOR-a i U.N. policije tek treba da ponovno uvere bilo manjinske zajednice ili one agencije koje rade u njihovo ime da će međunarodne bezbednosne strukture biti u stanju da efikasno izađu na kraj sa eventualnom reprizom martovskog nasilja. Uveravanja koja pristižu iz Privremene administrativne misije U.N. na Kosovu (UNMIK) da se situacija stabilizovala – što se često potkrepljuje statistikom o stopi kriminala koja je na nivou kriminaliteta u mnogim zapadnoevropskim zemljama – zvuče isprazno u trenutku kad mnoge manjine imaju malo ili nimalo slobode kretanja, a i dalje su žrtve uznemiravanja i zastrašivanja.
Povratak izbeglica i interno raseljenih lica
Čak i pre martovskog nasilja, ukupna slika o povratku izbeglih na Kosovo je bila sumorna. Manje od pet odsto od više od 200.000 interno raseljenih i izbeglih lica iz manjinskih zajednica koji su napustili svoje kuće od 1999. godine se vratilo u svoje domove. Većina ih je u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji. Do kraja septembra 2004. godine je bilo manje od 1.500 dobrovoljnih povrataka na Kosovo. (Tokom dvanaest meseci 2003. godine, zabeležen je 3.801 povratak izbeglih lica u pokrajinu.) Ove brojke uključuju povratke raseljenih etničkih Albanaca na mesta gde su u manjini. Oni povratci do kojih je došlo su često bili nepotpuni ili delimični – s obzirom da se samo deo porodice vratio ili se porodica vraćala samo tokom jednog dela godine. Do početka oktobra 2004. godine, 2.288 od 4.100 pripadnika manjina koji su proterani iz svojih domova u martovskom nasilju su i dalje raseljena lica.
Čak i pre martovskih događaja, Visoki komesar za izbeglice Ujedinjenih nacija (UNHCR) je izneo upozorenje o prisilnom povratku manjina, uključujući etničke Albance u oblastima u kojima predstavljaju manjinski deo populacije, kao i takvom povratku lica iz etnički mešovitih porodica. Prisilni povratci manjina su se, ipak, nastavili, zajedno s povratkom većeg broja etničkih Albanaca u oblasti gde predstavljaju većinu.
Nekažnjivost i pristup pravdi
Mada ima napretka ka uspostavljanju funkcionalnog i održivog pravosudnog sistema na Kosovu tokom proteklih pet godina, trenutna slika o krivičnoj odgovornosti u pokrajini ukazuje na činjenicu da počinioci krivičnih dela uglavnom prolaze nekažnjeno. Rad na izradi nacrta zakona je u toku, uključujući nedavno usvojeni zakon o krivičnom postupku, krivični zakon, i zakon o jednakosti polova, kao i zakon protiv diskriminacije; ovo predstavlja važan deo pravosudnog procesa, ali se malo postiže na uklanjanju praktičnih prepreka koje sputavaju pristup pravdi na Kosovu.
Postojeći pravosudni sistem i dalje pati od značajnog i sve većeg broja nerešenih predmeta; nedostatka međunarodnih i lokalnih sudija; praktično nepostojećih mehanizama za zaštitu svedoka i njihovu relokaciju; loše obučenih i neadekvatno podržanih istražitelja i tužilaca; percipirane pristrasnosti etničkih albanskih sudija; i ozbiljnih problema u obezbeđivanju prava na suđenje u razumnom roku, uključujući obezbeđivanje prisustva optuženog lica na suđenju. Ovi problemi utiču na sve zajednice, podrivajući poverenje u krivični sistem pravosuđa i vladavinu prava.
Malo je bilo slučajeva krivičnog gonjenja za ratne zločine počinjene 1998. i 1999. godine, kao i za posleratno međuetničko i političko nasilje, pogotovo krajem 1999. i tokom 2000. godine. Drugo veće suđenje bivšim članovima Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) je počelo u oktobru 2004. godine. Sve navodne žrtve su etnički Albanci. Presude u prvom domaćem suđenju za ratne zločine, takozvanom „lapskom“ slučaju, su izrečene tek krajem 2003. godine. U ovom predmetu, sve žrtve, osim jedne osobe, su etnički Albanci. Tek je mali napredak ostvaren u rešavanju tri hiljade slučajeva nestalih osoba sa Kosova.
U poređenju sa razočaravajućim brojem krivičnih postupaka za dela izvršena pre marta meseca – bilo da se radi o ratnim zločinima, etnički motivisanim ili običnim krivičnim delima – reakcija na martovske događaje je bila dramatična. Više od 270 ljudi je uhapšeno zbog krivičnih dela u vezi sa martovskim nasiljem. Veći deo ovih hapšenja, međutim, je doveo do podizanja optužbi za manje krivična dela i prekršaje koje su rešavali lokalni opštinski sudovi i sudovi za prekršaje. Uprkos lakšoj prirodi prestupa za koja se optuženi terete i relativnoj brzini kojom je trebalo rešavati ove predmete, manje od pola ovih slučajeva je rešeno do kraja oktobra 2004. godine. Od pedeset sedam ozbiljnijih slučajeva koji se odnose na ubistva, rukovođenje martovskim nasiljem, teža etnički motivisana krivična dela i podmetanja požara, samo se jedna trećina sudski procesuirala krajem oktobra 2004. godine, pri čemu su optužnice podnete u tek nešto više od pola ovih slučajeva. Predmeti koji se odnose na navode o saučesništvu policije u nasilju su još uvek pod istragom.
Trgovina ženama i devojkama – veliki problem na Kosovu – je još jedna oblast u kojoj postoji ozbiljan nedostatak u pogledu utvrđivanja odgovornosti. Bilo je malo slučajeva krivičnog gonjenja za trgovinu belim robljem. Žene i devojke koje se uhapse u policijskim racijama se krivično gone zbog nelegalnog prisustva na Kosovu ili prostitucije. Uvođenje UNMIK-ovog programa zaštite svedoka koji se suočavaju s ozbiljnom pretnjom od septembra 2004. godine je dobrodošao razvoj događaja.
Problemi sa sistemom krivičnog prava se ogledaju u civilnim sudovima na Kosovu. Brojni nerešeni predmeti, pristup pripadnika etničkih manjina sudovima i ponekad hroničan problem sa sprovođenjem sudskih odluka su među mnogobrojnim problemima pravosudnog sistema u pokrajini.
Ključni međunarodni akteri
Ujedinjene nacije su i dalje ključni međunarodni akter na Kosovu. Imenovanje iskusnog diplomate Serena Jesena-Petersena za specijalnog predstavnika Generalnog sekretara u avgustu je uglavnom pozdravljeno kao prilika da se ulije nova energija posustaloj misiji Ujedinjenih nacija uoči pregovora o političkom statusu Kosova.. Novi specijalni predstavnik se suočava sa ozbiljnim izazovom obezbeđivanja svežih podsticaja radu Ujedinjenih nacija u oblasti policije i pravosuđa i vraćanju poverenja u misiju međunarodne organizacije među kosovskim etničkim zajednicama. U oktobru je Komitet Ujedinjenih nacija za ljudska prava zatražio od UNMIK-a da podnese izveštaj o stanju civilnih i političkih prava na Kosovu.
Prvo suđenje bivšim pripadnicima OVK pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju je počelo 15. novembra. Fatmir Limaj, Haradin Bala i Isak Musliju se terete za zločine protiv čovečnosti zbog svoje navodne uloge u mučenju srpskih i etničkih albanskih civila u zarobljeničkom logoru OVK 1998. godine. Trojica optuženih su se izjasnila da se po svim tačkama optužnice ne osećaju krivim.
Kontakt grupa – Francuska, Nemačka, Italija, Rusija, Velika Britanija i Sjedinjene Američke Države – se ponovo usredsredila na Kosovo nakon martovskih događanja. Grupa je naglasila da napredak u oblasti zaštite manjina i drugih standarda vezanih za ljudska prava ostaje preduslov za održivo političko rešenje na Kosovu.
Misija Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) na Kosovu sve više stavlja težište na elemente svog mandata koji se odnose na izgradnju kapaciteta, uključujući obuku za zvaničnike u pravosuđu i pripadnike Kosovske policijske službe. Misija OEBS-a i dalje sprovodi monitoring rada sudova i priprema redovne izveštaje o pravima manjina zajedno sa UNHCR-om.
NATO radi na diplomatskom nivou da bi uklonio nacionalna ograničenja pri angažovanju kontingenata NATO trupa (“caveats”) na Kosovu – ograničenja koja mnogi smatraju preprekom za bolju koordinaciju i efikasniji odgovor KFOR-a na bezbednosne incidente.
Evropska unija je i dalje ključni međunarodni akter u pogledu ekonomskog razvoja, uključujući tu i problematični proces privatizacije na Kosovu. Evropska unija ima sve veći značaj i u političkom smislu – što je uloga koju je sugerisao u svom junskom izveštaju, naručenom od strane Ujedinjenih nacija, norveški ambasador pri NATO-u Kai Eide. Nove izaslanike su u Prištinu poslali Visoki predstavnik za spoljnu politiku i bezbednost Evropske unije i Evropska komisija, neposredno nakon martovskog nasilja.
