<<previous  |  index  |  next>>

Tok suđenja

Osim što je pomoglo oblikovanju pogleda budućih generacija na balkanske ratove iz hiljadu devetsto devedesetih godina, te na ulogu Srbije i SRJ u tim događanjima, suđenje Miloševiću nudi važne proceduralne lekcije za jednako obimne predmete. Kao prvo suđenje jednom šefu države, ovaj predmet je pred haški tribunal postavio do tada neviđene izazove. Dokazivanje krivice visokog zvaničnika koji se nije nalazio u blizini velikog broja mestâ zločina i utvrđivanje lanca komandovanja pod okolnostima u kojima nije postojao zakonski autoritet vrlo je teško i zahteva puno vremena.  Osim toga, u okviru tog predmeta optuženom je suđeno za zločine počinjene u toku tri rata koja su se desila gotovo u istoj deceniji, što je uticalo na obim materijala potrebnog za sudski postupak.

Nesrećan završetak postupka pre njegovog pravnog završetka nakon četvorogodišnjeg suđenja povukao je za sobom velike kritike na račun postupka. Kritičari su se fokusirali posebno na dva pitanja: trajanje postupka (i posebno na obim optužnica); i na to što je Miloševiću dopušteno da sâm zastupa svoju odbranu. Drugi sudovi pred kojima se sudi u sličnim predmetima će se možda suočiti sa oba ova pitanja. S porastom krivičnih gonjenja u sličnim predmetima važno je da domaći i međunarodni sudovi i tužioci iz suđenja Miloševiću izvuku lekcije u vezi s vođenjem postupka.

Obim optužnica

Trajanje i obim postupka

Jedna kritika na račun toka postupka koja se stalno čuje je da je postupak trajao predugo.²⁰⁷ Često se za to navodi nekoliko razloga: tužilaštvo je nastojalo da optužbama pokrije preveliku teritoriju i po tri različite optužnice trebalo je voditi odvojene postupke; prevelik broj tačaka optužnica; postupak se nije efikasno vodio i bio je spor; i sudije su Miloševiću dozvolile previše prostora za njegove duge govore i opstruiranje postupka pred raspravnim većem.²⁰⁸ Međutim, svi oni koji su učestvovali (uključujući zastupnike optužbe i prijatelje suda), i oni koji su pratili tok postupka direktno, primećuju da su inovativne prakse usmeravanja toka postupka u cilju postizanja njegove efikasnosti, ustvari, uznapredovale u toku suđenja Miloševiću. Oni ne smatraju da su sudije generalno Miloševiću dozvolile previše prostora za manevrisanje. Drugi faktori, osim Miloševićevog slabog zdravstvenog stanja – kao što su veliki broj mesta izvršenja zločinâ i užurbano otpočinjanje suđenja – možda su u većoj mjeri doprineli prekomernom trajanju suđenja.

Spajanje optužnica

Jedno od najkontroverznijih pitanja odnosi se na to da li je tužilaštvo bilo u pravu kada je tražilo spajanje tri optužnice. Više puta je samo pretresno veće tražilo, čak i 29. novembra 2005. godine, da se za zločine na Kosovu sudi u odvojenom postupku.²⁰⁹ Do tada se, međutim, suđenje toliko približilo završetku da su i optužba i odbrana uložile prigovor na odvajanje te optužnice.²¹⁰

Moglo bi se tvrditi da su postupci po svim optužnicama trebali biti razdvojeni.  Međutim, postojale su prednosti jednog sudskog procesa koji se vodio po svim optužnicama. Suđenje Miloševiću u jednom postupku stvorilo je širi kontekst događanja i pružilo je reprezentativniju sliku njegove uloge u ratovima. S obzirom da je savezna vojna i politička struktura morala biti rasvetljena kako bi se demonstrirala Miloševićeva uloga u događanjima u okviru svakog rata posebno, spajanje optužnica je imalo i prednosti. Svedoci su se pozivali na svedočenje samo jednom, što ne samo da je efikasnije, nego ima prednosti i za bezbednost samih svedoka i može minimizirati traume svedoka koji svedoče u sudnici. Jedinstven sudski postupak takođe obezbeđuje konsistentnost presude i kazne jer se time eliminiše rizik da će više sudskih postupaka dovesti do različitih zaključaka po pitanju činjeničnog stanja, te omogućava iziricanje jedinstvene kazne optuženom za sve zločine za koje je proglašen krivim.

Osim gorenavedenih razloga, članovi timova tužilaštva koji su bili uključeni u predmet Milošević izneli su još jedan razlog zbog koga su želeli da spoje tri optužnice: bojazan da međunarodni faktori koji podržavaju sud neće više imati političku volju da i finansijski potpomognu drugi sudski postupak u vezi s optužbama za zločine počinjene u Bosni i u Hrvatskoj ako bi Milošević već služio dugu kaznu zatvora za dela počinjena na Kosovu.²¹¹ Strah da se Miloševiću ne bi eventualno sudilo za genocid i druge teške zločine počinjene u Bosni i Hrvatskoj, posebno u svetlu njegovog lošeg zdravstvenog stanja, nije nevažan: bilo bi razočaravajuće da su se tokom suđenja izvedeni dokazi odnosili samo na Kosovo. Ovo utoliko pre što je postupak bio važan za otkrivanje uloge raznih organa vlasti SRJ i Srbije u toku rata u Hrvatskoj i Bosni. Kao što smo naveli u poglavlju o dokazivanju zločina, neki detalji u vezi sa učešćem tih organa nisu bili sasvim poznati pre početka suđenja i možda se nikad ne bi u potpunosti sudski preispitali da se Miloševiću nije sudilo. Jer, za razliku od Kosova, s obzirom da je uloga srbijanske vlade u Bosni i u Hrvatskoj bila indirektna, suđenje je bilo naročito važno u smislu rasvetljavanja veze sa ratom u Bosni i u Hrvatskoj.

Ipak, trebalo je da odluka da se spoje tri optužnice u jedinstven sudski postupak utiče na način na koji se proces vodio, ali nije. S obzirom da prvobitno određeni datum početka suđenja - samo 12 dana od donošenja odluke o spajanju optužnica - nije promenjen, raspravno veće nije dalo vremena za preispitivanje strukture celog predmeta. Tužilaštvo nije imalo vremena da izmeni i objedini optužnice u skladu sa novim načinom vođenja postupka. Jedinstvena, organizovanija optužnica sa tačkama koje bi se odnosile na sva tri rata, ali s manje navedenih mesta izvršenja zločinâ i s manjim brojem optužbi bi bez sumnje rezultirala efikasnijim postupkom. Međutim, vremenska ograničenja koja su nametnuta datumom početka suđenja učinila su ovaj zadatak nemogućim. Zaista, sa stanovišta Human Rights Watcha, krucijalni problem u vezi s postupkom odnosi se na pritisak da postupak započne što pre (videti dole). 

Tačke optužnice /mesta izvršenja zločinâ

Često se kritike upućuju na račun suđenja u pogledu velikog broja tački optužnice protiv Miloševića.²¹² Međutim, broj tačaka optužnice nije nužno bio uzrok odugovlačenja sudskog postupka. U praktičnom smislu, stvarno pitanje je koliki se broj mesta izvršenja zločina koristio u cilju utvrđivanja postojanja svih elemenata dela za koje je podignuta optužnica. Na primer, da bi se dokazala jedna tačka za ubistva koja su kvalifikovana kao zločin protiv čovečnosti, optužba treba da dokaže da su ubijanja bila deo «rasprostranjenih ili sistematskih napada». Optužba se mogla odlučiti da to dokaže putem izvođenja dokaza o 50 ubistava u 50 opština.  Alternativno, optužba je mogla podići optužnicu za svako od tih 50 ubistava kao pojedinačne tačke optužnice za ubistva kao zločin protiv čovečnosti na osnovu istih dokaza. Tako su se isti dokazi mogli koristiti za dokazivanje bilo jedne tačke ili 50 tačaka optužnice za ubistva kao zločin protiv čovečnosti. Stoga je osnovno pitanje u vezi sa optužnicama podignutim protiv Miloševića koliko je potrebno utvrditi mesta izvršenja zločina da bi se dokazala optužnica, a ne koji je stvarni broj tačaka optužnice. Međutim, postoje takođe i lekcije koje se mogu izvući u vezi sa odabirom optužbi koje su reprezentativne za najteže oblike zločina, umesto da se putem suđenja demonstriraju svi zločini koji su počinjeni u regionu. 

Optužnice protiv Miloševića sadržavale su ukupno 66 tačaka. Osim tačaka koje su ga teretire za  genocid, po svim tačkama je optužen bar dva ili tri puta za ista dela. Na primer, postojale su tri tačke koje su ga teretile za progon (odnosile su se na različita geografska područja zahvaćena ratom) kao zločin protiv čovečnosti, pet tačaka za ubistva (opet u različitim geografskim područjima) kao zločin protiv čovečnosti, četiri tačke  za namerno uništavanje sela, što predstavlja kršenje zakona ili običaja ratovanja, i tri tačke za pljačku, što je takođe kršenje zakona ili običaja ratovanja. Da su optužnice bile kombinovane na način na koji bi odrazio teoriju tužilaštva da čine jedinstvenu transakciju, Human Rights Watch smatra da se dupliranje moglo izbeći i da bi optužnica verovatno sadržavala manji broj tačaka.  Primarna prednost eliminisanja duplih tačaka optužnica sastoji se u tome da je to eliminisanje moglo rezultirati odlukom po kojoj bi se smanjio broj mesta izvršenja zločina koji je potreban da bi se dokazala svaka optužba. S obzirom da bi se svaka tačka optužnice trebala dokazati jednom ili dva puta za kompletna ratna dešavanja, umesto po jednom za svaku regiju, tada bi možda trebao manji broj mesta izvršenja zločina da bi se dokazao, na primer, element «rasprostranjenosti ili sistematičnosti» izvršenih zločina.  S obzirom da se za Miloševića, kao predsednika, nije tvrdilo da je, ustvari, bio prisutan na bilo kojem mestu izvršenja zločina, i s obzirom da je pre početka suđenja Miloševiću tribunal već sudio u nekoliko predmeta, sporno je koliko je bilo potrebno svaki put utvrditi šta se dogodilo u velikom broju sela da bi se dokazao «rasprostranjen ili sistematičan» karakter zločina. Najbitniji element koji se trebao dokazati u Miloševićevom slučaju bio je lanac komandovanja. Značaj da se i žrtve takođe čuju u toku postupka kroz svedočenja pred raspravnim većem treba biti deo usko skrojenog strateškog plana optužbe.  

Optužba je započela predmet sa prevelikom količinom činjeničnih navoda koje je trebalo dokazati. Optužnice su napravljene tako da su obuhvatale navode koji su se odnosili na stotine, ako ne i na hiljade dela jer je Milošević optužen po svakoj tački optužnice po dva vida krivične odgovornosti (lična odgovornost i komandna odgovornost) i svaka tačka optužnice uključivala je višestruke navode krivičnih dela i mesta izvršenja zločina.²¹³ Pod jednom tačkom optužnice za Hrvatsku, na primer, navodi se preko 15 vidova postupanja, kao što su mučenje i premlaćivanje, deportacije, razaranja kuća i seksualni napadi, na 57 mesta izvršenja zločina. To je bilo čak nakon što je optužnica za Hrvatsku izmenjena i kada su tri vida postupanja eliminisana. ²¹⁴ Jednostavno nije bilo praktično izvesti dokaze u vezi sa svakim zločinom koji je naveden u optužnicama. U toku suđenja, pretresno veće je nekoliko puta tražilo od optužbe da ograniči broj mesta izvršenja zločina. ²¹⁵ U prvim mesecima postupka pretresno veće je skrenulo pažnju optužbi da je «potrebno da razmotri izvođenje dokaza u manjem obimu u odnosu na tačke po kojima se optuženi izjašnjavao o krivici tako što će optužba odabrati dela koja će predstavljati sva dela za koja se optuženi tereti u optužnici/optužnicama.» ²¹⁶ Tužilac se složio s tim i, ustvari, kroz više faza, radikano skratio spisak svedoka. ²¹⁷ Tužilac je takođe izmenio i optužnicu za Bosnu tako što je iz nje brisao 51 mesto izvršenja zločina, godinu dana nakon što je prvobitna optužnica potvrđena. ²¹⁸

Međutim, iako jesu preduzimani koraci kako bi se problem ublažio, efikasniji pristup bi bio da je suđenje počelo na osnovu kraćih optužnica. Ovo je bilo očigledno u odluci pretresnog veća po zahtevu za izricanje oslobađajuće presude nakon što je optužba završila sa izvođenjem dokaza. U svojoj odluci je pretresno veće odbilo mnoge činjenične navode, često nakon što je optužba priznala nedostatak dokaza za određene navode iz optužnice.²¹⁹ Ipak, pretresno veće je odlučilo da je čak i bez 130 mesta zločina za koje je veće smatralo da nisu dokazani izvan razumne sumnje, optužba ipak izvela dovoljno dokaza u toj fazi za izricanje presude po svim tačkama optužnice, što je bila jasna indikacija da su optužnice bile preobimne.²²⁰ Bez obzira koliko to može biti razočaravajuće i za žrtve i za istražitelje, teške odluke se moraju donositi od samog početka u vezi s brojem mesta izvršenja zločina za koje će se pred raspravnim većem izvoditi dokazi. Da bi se utvrdilo koja će se mesta izvršenja zločina koristiti u toku tako obimnog postupka mogli bi se uzeti u razmatranje dokazi koji su izvedeni u drugim sudskim postupcima. Svedočenja, čak i presude, donesene u drugim predmetima, mogli su se koristiti za efikasno dokazivanje mesta izvršenja zločina. To je, ustvari, urađeno u toku suđenja Miloševiću, s tim da je bilo moguće dalje smanjiti dokaze o mestima izvršenja zločina. 

Drugi faktor koji je bez sumnje odigrao ulogu u uvrštavanju velikog broja mesta zločina sadržanih u optužnice protiv Miloševića bila je želja da se obuhvate mesta u kojima sz činjeni zločini u svakom od ratova u bivšoj Jugoslaviji. Iako je želja za detaljnim prikazom i celovitim opisom individualne uloge u ratu opravdan cilj, njega moraju istovremeno pratiti i druge realnosti u kontekstu krivičnog gonjenja i suđenja optuženom koji je zauzimao visoku funkciju. Human Rights Watch smatra da, kao što je to sada slučaj u mandatu tužioca Međunarodnog krivičnog suda, izvođenje dokaza koji su reprezentativni za najteže počinjene zločine treba da bude primarni cilj u sličnim predmetima.  Tužilaštvo je moglo da smanji obim optužnice fokusirajući se na najteže zločine. Na primer, nije bilo apsolutno potrebno u optužnice protiv Miloševića navoditi više tačaka u vezi sa pljačkom i razaranjem ili namernim uništenjem istorijskih spomenika i obrazovnih i verskih ustanova. S obzirom na važnost efikasnog vođenja postupka, možda bi se uništavanje kulturnih objekata i imovine  moglo bolje dokazati u okviru jednostavnijih sudskih procesa koji bi se vodili protiv optuženih nižeg ranga.

Međunarodni tribunal za ratne zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije priznao je potrebu za smanjenjem broja mesta zločinâ i tačaka optužnice. Na plenarnoj sednici koja je održana u maju 2006. godine sudije su usvojile pravilo 73bis koje iziričito dozvoljava raspravnim većima da pozovu tužilaštvo u toku predraspravne faze da smanje broj tačaka optužnice ili da usmere optužbu na izbor tačaka optužnice po kojima će se izvoditi dokazi pred raspravnim većem.²²¹ «Određivanje broja mesta zločina ili dela za koje se optuženi terete» takođe je deo plana tribunala kojim će se osigurati završetak sudskih postupaka do kraja 2009. godine. ²²²

Od suđenja Miloševiću sud je preuzeo agresivniji stav prema elimisanju mesta zločina. U predmetu Milutinović, u kojem je šest zvaničnika iz Srbije  optuženo za zločine na Kosovu, sud je odlučio da se iz optužnice brišu sela Račak, Padalište i Dubrava.²²³ Optužnica protiv Milutinovića ista je kao i optužnica po kojoj je prvobitno Milošević optužen za zločine na Kosovu²²⁴ i dokazi u vezi s tim mestima zločina su izvedeni u toku suđenja Miloševiću. Sudije u predmetu Milutinović su zaključile da preostalih devet lokaliteta masovnih ubistava «adekvatno odražavaju obim zločinačkog poduhvata» i da «predstavljaju zločine za koje se optuženi terete u optužnici». ²²⁵ Sudije smatraju da tužilac nema potrebu da dokazuje šta se dogodilo na tim lokalitetima da bi dokazao optužnicu. To je interesantno s obzirom da se radi o posebno komplikovanim lokalitetima zločina koji podrazumijevaju nekoliko događanja i ogroman broj svedoka. Sudije su takođe pozvale tužiocaa da smanji obim optužnice u drugim predmetima i čak su izmenili pravila koja im daju veću mogućnost da insistiraju na užim optužnicama. ²²⁶

Vođenje postupka

Početak suđenja

Suđenje Slobodanu Miloševiću je počelo 12. februara 2002. godine. Nakon podizanja optužnica za Bosnu i za Hrvatsku, ni u jednom drugom predmetu pred ICTY nije se tako brzo prešlo sa podizanja optužnice na suđenje. Milošević je bio u pritvoru svega sedam meseci pre početka suđenja, što je gotovo rekord prema uobičajenim standardima Tribunala.²²⁷ Prosečno vremene od dana hapšenja optuženog do početka suđenja pred ICTY duže je od dve godine. Relativna brzina kojom je ovo suđenje počelo posebno je izrazita s obzirom da su optužnice za Bosnu i za Hrvatsku, najkompleksnije optužnice po kojima će Međunarodni tribunal verovatno ikad postupati, bile potvrđene samo tri, odnosno četiri meseca pre početka suđenja. Iako je predugo odlagenje početka suđenja Miloševiću moglo izazvati zabrinutost u pogledu njegovog prava na brzo suđenje, bilo je potrebno više vremena za pripremanje slučaja i za kompletan prevod i obelodanjivanje materijala odbrani. Potreba za dodatnim vremenom za pripremu posebno je bila akutna u ovom predmetu, i zbog njegove kompleksnosti i zbog, kao što je to objašnjeno u gornjem tekstu, odluke o spajanju optužnica koju je žalbeno veće donelo manje od dve nedelje pre zakazanog početka suđenja. Davanje prioriteta suđenju Miloševiću imalo je nekoliko negativnih posledica za celokupno vođenje postupka.

Prvo, ubrzavanje početka suđenja značilo je da je suđenje trebalo početi s Kosovom jer druge optužbe nisu još uvek bile spremne za suđene te zbog toga što optužba još uvek nije odbrani stavila na raspolaganje materijale vezane za optužbe za Bosnu i Hrvatsku.²²⁸ Počinjanje sa Kosovom nije bilo poželjno iz nekoliko razloga. Kao što je tužiteljka navela u svom zahtevu za spajanjem optužnica, početak suđenja sa Kosovom nije bio nužno najcelovitiji način na koji bi se mogli izvesti dokazi u vezi sa sva tri rata jer se rat na Kosovu hronološki dogodio poslednji. Teorija tužiteljke ukazivala je na to da su dokazi o događanjima koja su prethodila događanjima na Kosovu bili relevantni za Kosovo jer oni pokazuju šta se moglo očekivati od sprovođenja Miloševićeve politike. Osim toga, tužiteljka je tvrdila da se optužnice za Bosnu i za Hrvatsku mogu smatrati suštinskim i ozbiljnijim i da žrtve rata u Bosni i Hrvatskoj , hronološki pre rata na Kosovu, prve  zaslužuju presudu na osnovu optužbi za zločine počinjene u te dve zemlje.²²⁹

Što je još važnije, sa stanovišta tužilaštva, to što je suđenje počelo sa optužnicom za Kosovo ostavilo je neplanirani efekat u smislu omogućavanja Miloševiću da prikaže vazdušne udare NATO snaga kao racionalno opravdanje za zločine na Kosovu za koje se u optužnici tereti. Na početku sudskog procesa suđenje je privuklo kompletnu pažnju javnosti u Srbiji. U jednom članku napisanom u to vreme opisana je atmosfera u Beogradu koja je bila «kao kad jugoslovenska košarkaška reprezentacija igra odlučujući meč na svetskom prvenstvu» ljudi su pratili  izlaganje Slobodana Miloševića u sudnici gde god su mogli – uživo u restoranima i kafićima ili na portabl televizorima. ²³⁰

Jedan srbijanski analitičar je napisao kako je tribunal time što je počeo s izvođenjem dokaza za zločine počinjene na Kosovu izgubio svoju najbolju šansu da pokaže javnosti u Srbiji ratne zločine koji su počinjeni u poslednjih deset godina te ulogu Srbije u podržavanju tih zločina.²³¹ Da je suđenje počelo sa Bosnom i Hrvatskom i nekim od najtežih zločina, ono bi doprlo do široke javnosti u vreme kada je ona bila u potpunosti usredsređena na tok procesa. Međutim, suđenje je izgubilo veći deo svoje publike kad je optužba stigla do tačaka optužnice u vezi sa zločinima počinjenim u Bosni i u Hrvatskoj.²³²

Druga negativna posledica ubrzanog početka suđenja odnosi se na probleme pripreme suđenja i stavljanja dokumenata na raspolaganje odbrani. Ako se to dogodi kasno, onda se odbrani stvara nepotrebno opterećenje u smislu njene pripreme za suđenje, i odbrana istovremeno treba da napravi izbor u opsežnom materijalu koji joj je optužba stavila na raspolaganje. A opet optužba je imala problema u smislu kompletiranja prevoda izjava svedoka u vezi sa zločinima počinjenim na Kosovu koji će se staviti na raspolaganje odbrani na vreme kako bi suđenje počelo 12. februara, uprkos tome što je imala više vremena za pripremu tog dela optužnice. ²³³ Materijali vezani sa delove optužnice koji se odnose na zločine počinjene u Bosni i u Hrvatskoj obelodanjeni su odbrani nakon početka suđenja.

Predstavnik Tužilaštva je rekao Human Rights Watchu da, da je Milošević pregledao sve video snimke koje je dostavila optužba, još uvek bi ih do današnjeg dana gledao.²³⁴ Sam se Milošević žalio tokom predraspravne konferencije da je primio 90.000 stranica i 500 kaseta u vezi sa delovima optužnice koji se odnose na Bosnu i na Hrvatsku i istaknuo da «i kada bih čitao 500 minuta dnevno, trebalo bi mi 360 dana da sve pročitam samo jednom» i da nema vremena da sve to čita tokom ispitivanja svedoka. ²³⁵ Milošević je procenio da mu za tako obiman predmet treba najmanje dve godine za pripremu odbrane.²³⁶ Teško je sagledati kako bi odbrana mogla da bude u potpunosti pripremljena za suđenje i da utvrdi teoriju odbrane a da prethodno nije imala priliku da pregleda sve dokaze pre početka postupka izvođenja dokaza. Milošević je odbio da pogleda materijal koji mu je na raspolaganje stavila optužba i nije bilo nikoga ko bi mogao uložiti prigovor na datum određen za početak suđenja. Da je Milošević pristao da ga zastupaju advokati, njegov advokat bi verovatno uložio prigovor na ubrzani početak suđenja iz razloga nedostatka vremena za pripremu odbrane.

Osim toga, optužba nije imala adekvatnu dužinu vremena za svoju pripremu. Na primer, tužiteljka nije završila sa popisom svedoka koje je nameravala da pozove da svedoče po tačkama optužnice za Kosovo manje od mesec dana pre početka izvođenja dokaza optužbe. ²³⁷  S obzirom da je odluka o spajanju optužnica donesena 12 dana pre početka suđenja, s tim da se datum početka izvođenja dokaza nije pomerio, nije bilo mogućnosti da se napravi nova strategija izvođenja dokaza u vezi sa sva tri ratna sukoba. Duža predraspravna faza takođe bi omogućila i rigoroznije vođenje predmeta pre početka suđenja kada su se pitanja mogla svesti na ona koja su najspornija: mesta zločina i svedoci su se mogli brisati iz optužnice i mogla se sastaviti kraća, konsolidovanija optužnica.

Tužilaštvo bi bilo u stanju da izvede dokaze hronološkim redom i napravi potpuniju koordinaciju da je imalo više vremena. Tri tima tužilaštva su radila na prikupljanju dokaza i pripremi optužnica za zločine počinjene u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu. Sve dok Geoffrey Nice nije imenovan glavnim zastupnikom optužbe, zadužen za koordiniranje rada sva tri tima nešto pre početka suđenja (u novembru 2001. godine), koordinacija među timovima je bila slaba.  Duži pripremni proces bi dao mogućnost da se timovi kvalitetnije iskoordiniraju, što bi na kraju možda dovelo do fokusiranije, celovitije optužnice.

S obzirom na ono što mora da su evidentne negativne implikacije i za optužbu i za odbranu i za celokupno vođenje postupka, upečatljivo je da ni jedna strana, a ni raspravno veće, nije sua sponte nastojala da odloži početak suđenja.

Trajanje suđenja

Iako je suđenje trajalo preko četiri godine pre nego što je naglo prekinuto Miloševićevom smrću u martu 2006. godine, to trajanje donekle navodi na pogrešan trag. Potrebno je uzeti u razmatranje nekoliko faktora. Od septembra 2003. godine sud je zasedao samo tri dana nedeljno iz razloga Miloševićevog slabog zdravstvenog stanja. ²³⁸ Kada je zasedao, to nije trajalo duže od četiri sata. Prekidi suđenja su bili često potrebni zbog Miloševićevih zdravstvenih problema, kao i da bi se omogućila priprema odbrane. Raspravno veće je izračunalo da je optužba završila iznošenje glavnih dokaza za 360 sati, ili u roku od 90 četvorosatnih sednica raspravnog veća. ²³⁹ Međutim, sa unakrsnim ispitivanjem i administrativnim zadacima dokazni postupak optužbe je trajao 294 dana. ²⁴⁰

Zbog Miloševićevog  lošeg zdravstvenog stanja, kako je suđenje odmicalo, raspored sednica veća je gubio na kontinuitetu, a saslušanja pred većem su bivala sve ređa. U avgustu 2002. godine jedan doktor je predložio da se nakon svake dve sedmice suđenja uvedu četiri dana pauze.²⁴¹ Tokom 2004. godine izvođenje dokaza trajalo je svega 33 dana, od čega je u četiri slučaja sud zasedao samo dva ili tri sata. U svojoj odluci iz septembra 2004. godine raspravno veće je navelo da je do jula 2004. godine suđenje prekidano u toku postupka izvođenja dokaza optužbe više od deset puta iz razloga Miloševićevog slabog zdravstvenog stanja, čime je izgubljeno otprilike 66 dana u toku postupka. ²⁴²

Iako se činilo da će suđenje večno trajati, ustvari, vreme provedeno pred raspravnim većem je bilo kratko. ²⁴³ Ukupna dužina stvarnog vremena nije nerazumna za suđenje tog obima, i za tačke optužnice koje se odnose na tri rata u periodu od devet godina.

Ipak je činjenica da je suđenje trajalo toliko dugo stvorila utisak da se nije poklanjalo dovoljno pažnje efikasnom vođenju toka procesa. Međutim, sudbeni spisi pokazuju da je u toku prvih meseci suđenja «tužilaštvo dostavilo podnesak u vezi s vođenjem sudskog procesa ubuduće, u kome je pozvalo raspravno veće da razmotri eventualna kreativna rešenja za ... razna proceduralna i pitanja izvođenja dokaza.» ²⁴⁴ Podnesak je usledio nakon zahtjeva raspravnog veća za asistenciju u upravljanju dužinom sudskog postupka. ²⁴⁵ Sudski nalozi koji su usledili pre početka suđenja počeli su ukazivati na značaj pravosudne ekonomije.²⁴⁶ Nekoliko puta u toku postupka optužbi je naloženo da skrati spisak svojih svedoka, što je optužba i uradila, dok je – kao što je to navedeno u gornjem tekstu – raspravno veće razmatralo ne jednom da razdvoji suđenje u interesu bržeg okončanja postupka. ²⁴⁷ Ustvari, kao rezultat zabrinutosti u pogledu dužine vremena, tehnike uštede vremena koje su se odnosile na efikasnije iznošenje dokaza tokom Miloševićevog suđenja uticale su na druga suđenja pred tribunalom u Hagu. To se odnosi na striktno vršenje kontrole vremena i povećano korišćenje pisanih izjava svedoka.

Kontrola vremena

Jedno bitno sredstvo kontrole vremena u toku suđenja Miloševiću odnosilo se na korišćenje striktnih vremenskih ograničenja. Određeni vremenski period je dat na raspolaganje optužbi za iznošenje dokaza. ²⁴⁸ Iako je taj rok nekoliko puta produžavan²⁴⁹, nametnuto vremensko ograničenje nateralo je optužbu da detaljno vodi računa o postupku iznošenja svojih dokaza i da vreme koje joj je na raspolaganju iskoristi efikasno. ²⁵⁰ I optuženom je dato određeno vreme za iznošenje dokaza odbrane – 150 dana. Taj broj je odgovarao periodu od 90 dana koliko je optužba potrošila na iznošenje glavnih dokaza optužbe, plus vreme za unakrsno ispitivanje i administrativna pitanja. ²⁵¹ Nekoliko puta su sudije tražile od Miloševića da maksimalno iskoristi svoje vreme tako što će koristiti pisane izjave svedoka.²⁵²

Raspravno veće je takođe nametnulo vremenska ograničenja i na Miloševićevo unakrsno ispitivanje, iako se vreme određeno za unakrsno ispitivanje moglo produžiti prema diskrecionoj odluci sudija, ako bi produženje roka bilo u interesu postupka.²⁵³ Ovaj pristup je bio koristan u smislu minimiziranja vremena koje su sudije trošile na borbu s Miloševićem u vezi s korišćenjem njegovog vremena na unakrsno ispitivanje.

Određivanje vremenskih rokova su posmatrači sa kojima je Human Rights Watch razgovarao visoko ocenili, kao način na koji je moguće uspešno povećati pravosudnu ekonomičnost, te je stoga od tada postalo uobičajenija praksa.²⁵⁴  U okviru svoje Strategije za završetak svih postupaka do kraja 2009. godine, predsednik Međunarodnog suda za ratne zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije, Fausto Pocar, najavio je plan tribunala da više koristi striktna ograničenja vremena koje je stavljeno na raspolaganje za izvođenje dokaza.²⁵⁵

Pisane izjave svedoka

Određivanjem striktnih vremenskih rokova sudije su podsticale tužitelje da odrede načine na koje će evidentirati dokaze što efikasnije. Stoga je jedna od primarnih inovacija koja je proistekla iz Miloševićevog suđenja bila veće korišćenje pisanih izjava svedoka.²⁵⁶ U decembru 2002. godine u svom Izveštaju Sudu u vezi s vremenom koje je preostalo u predmetu Milošević, optužba je tražila odobrenje da izvede glavne iskaze svedoka u pisanoj formi. Svedoci koji su dali pisane izjave bili bi na rasplaganju za unakrsno ispitivanje te za potvrđivanje istinitosti izjave. Tužilac je mogao dati sažetak izjave svedoka za evidenciju pre unakrsnog ispitivanja. Korišćenje pisanih izjava umesto ispitivanja svedoka je utvrđeno pravilom 89 (F) u kome se kaže sledeće:

Pred raspravnim većem svedok može dati usmeni iskaz ili, kada je to u interesu pravde, pisanu izjavu.

Iako je delimična forma ove prakse korišćena u prethodnim postupcima,²⁵⁷ pravila su izmenjena u decembru 2000. godine kako bi se omogućile pisane izjave svedoka na osnovu pravila 92bis. Pravilo 92bis daje sudu diskreciono pravo da prihvati pisane izjave koje se ne odnose na dela i ponašanje optuženog, ali koje bi mogle da pomognu u utvrđivanju drugih elemenata zločina, kao što su postojanje rasprostranjene i sistematične prakse vršenja napada. ²⁵⁸  Ovde je, međutim, tužilaštvo predložilo dostavljanje pisanih izjava svedoka koje se ponekad odnose i na dela optuženog. Drugim rečima, pisane izjave svedoka se izvode kao dokaz u zamenu za direktno ispitivanje, a u nastojanju da se postupak ubrza. Raspravno veće je smatralo da se pravilo 92bis treba uzeti u obzir prilikom odlučivanja o tome da li će veće prihvatiti takve pisane izjave svedoka i kada zahtev tužilaštva treba odbiti ako se izjava odnosi na ponašanje optuženog. Raspravno veće je međutim bilo spremno da prihvati kao dokaz pisane izjave svedoka u skladu sa pravilom 92bis koje se ne odnose na ponašanje optuženog i optužba je bila u mogućnosti da na ovaj način izvede veliki broj dokaza o mestima zločina.²⁵⁹

Žalbeno veće je poništilo ovu odluku, smatrajući da raspoloživost svedoka za unakrsno ispitivanje pred sudom rešava probleme u vezi s izvođenjem dokaza u formi pisanih izjava, kada se izjava odnosi na ponašanje optuženog.²⁶⁰ Veće je utvrdilo da su restrikcije na dokaze u pisanom obliku, koje su sadržane u pravilu 92bis, bazirane na pretpostavci da se svedočenje daje u vidu pisane izave kada svedok nije na raspolaganju te se stoga ne može podvrći unakrsnom ispitivanju niti je moguće potvrditi istinitost njegove izjave. Žalbeno veće je odredilo da se stoga pravilo 92bis primjenjuje samo kada se pisana izjava dostavlja u zamenu za usmeni iskaz. Kada je svedok na raspolaganju da svedoči, a pitanja koja leže u osnovi restrikcija iz pravila 92bis ne postoje, pisane izjave, čak i ako se odnose na dela i ponašanje optuženog za koje ga tereti optužnica mogu se prihvatiti kao dokaz.

Odluka žalbenog veća označila je veliki pomak u načinu izvođenja dokaza pred raspravnim većem. Nakon što je odluka donesena, 25 pisanih izjava je prihvaćeno u skladu s pravilom 89 (F). Osim toga, ukupno 197 izjava svedoka koje se ne odnose na ponašanje optuženog prihvaćeno je u skladu s pravilom 92bis.

Od tada je korišćenje pisanih izjava svedoka postalo standardna praksa pred Haškim tribunalom. Odluka žalbenog veća je ozakonjena 13. septembra 2006. godine kada su pravila dopunjena kako bi se sasvim jasno raspravnom veću dalo diskreciono pravo da prihvati pisane izjave svedoka koje se odnose na dela i ponašanje optuženog pod uslovom da je svedok na raspolaganju sudu. Prema novom pravilu 92ter, pisana izjava se može prihvatiti pod uslovom da je: (i)svedok na raspolaganju za unakrsno ispitivanje i bilo koje ispitivanje od strane sudija; i ii) svedok potvrdi da pisana izjava ili transkript tačno odražava izjavu svedoka i ono što bi svedok izjavio pred sudom. U svom izveštaju Savetu bezbednosti UN iz juna 2006. godine, predsednik Tribunala Pocar je naveo da «češće korišćenje pisanih izjava svedoka umesto ispitivanja svedoka tokom postupka iznošenja dokaza» predstavlja deo nastojanja Tribunala da osigura veću efikasnost sudskih postupaka. ²⁶¹

Iako je proširena upotreba pisanih izjava bitna novina koja omogućava brže sudske postupke, ima i nekih nedostataka. Glavni nedostatak korišćenja pisanih izjava svedoka je taj što sudije nemaju mogućnost da ocene verodostojnost svedoka na osnovu usmenog svedočenja. Sudijama je tako ostavljeno da se oslanjaju na pisane izjave i na utisak koji steknu u toku unakrsnog ispitivanja svedoka. Kao što je to sudija David Hunt istaknuo u svom izdvojenom mišljenu u vezi sa zahtevom, izjave priprema strana u postupku, a ne neutralan istražni sudija kao u sistemu građanskog prava u kome je sudija obavezan da predstavi i optužujuće i oslobađajuće informacije u izjavi. Stoga, postoji opasnost «da će svetlo koje odgovara toj strani» biti bačeno na izjavu i s obzirom da se pisana izjava izvodi kao dokazni predmet u pisanoj formi, ne postoji prava mogućnost da se dođe do tačnijih, golih činjenica direktnim ispitivanjem svedoka.²⁶²

Korišćenje pisanih izjava svedoka kao glavnih dokaza u postupku takođe otežava praćenje suđenja u javnosti. Novinari koji prate suđenja, kao i pripadnici Outreach programa haškog tribunala, žalili su se da im je teško da prate unakrsno ispitivanje (i suđenje u celini) bez da im je poznat sadržaj direktnog svedočenja. U odnosu na njih, sudije i odbrana imaju prednost jer primaju izjavu svedoka 14 dana pre svedočenja, kada je strana koja podnosi pisanu izjavu kao dokazni materijal prema pravilima obavezna da obznani svoju nameru o podnošenju pisane izjave ili transkripta. ²⁶³  Iako se izjave podnose kao dokazni materijal, one se generalno ne stavljaju na raspolaganje javnosti sve dok svedok ne svedoči usmeno; sažetak izjave koji ponekad optužba stavi na raspolaganje pre unakrsnog ispitivanja posmatrači suđenja na galeriji su ocenili nedovoljnim. ²⁶⁴ Ovaj problem bi se mogao rešiti lako, bilo tako što bi se sažetak pisanih izjava svedoka podelio pre kraćeg direktnog ispitivanja, ili da izjave budu spremne za distribuciju čim se prihvate kao dokazni materijal. S obzirom na značaj tih suđenja za opštu javnost, postoji mogućnost ignorisanja stava javnosti u vezi sa takvim izjavama.

Generalno, iako postoje neki nedostaci u vezi sa pisanim izjavama svedoka, pod izvesnim okolnostima one ipak mogu biti koristan način ubrzanja sudskog postupka. Da bi se nedostaci minimizirali, potrebno je preduzeti mere kojima će se omogućiti javnosti da prati izvođenje dokaza.

Vođenje postupka sa pro se optuženim

Jedan od trajnih utisaka sa suđenja Miloševiću odnosi se na duge bombastične govore, što je bila karakteristika većine intervencija Slobodana Miloševića u sudnici.²⁶⁵ Promatrači su često smatrali da je Milošević pre svega nastojao da detaljnije predstavi svoj politički program a ne da ponudi efikasnu odbranu²⁶⁶. Kada je Human Rights Watch počeo da ispituje kako je raspravno veće postupalo sa Miloševićem kao sa pro se optuženim, očekivali smo obimnu kritiku na račun prostora koji mu je dat, posebno za unakrsno ispitivanje. Međutim, oni koji su direktno bili uključeni u ovaj postupak – uključujući i optužbu, prijatelje suda, posmatrače koji su pratili suđenje celo vreme – slažu se da iako su sudije Miloševiću dale ekstra vreme za unakrsno ispitivanje, to ekstra vreme nije bilo predugo. Iako je kumulativni efekat bio moguć u toku suđenja, niko nije bio u stanju da navede primer preterano dugog unakrsnog ispitivanja. U celini, većina posmatrača iz sudnice sa kojima su predstavnici Human Rights Watcha razgovarali smatraju da je to ekstra vreme dato u nastojanju da se osigura pravičnost suđenja i da se taj pristup preferira kao garancija da neće doći do pritužbi na sâm postupak. 

Takođe su sudije pohvaljene što su ograničile vreme za unakrsno ispitivanje, s tim što su omogućili Miloševiću da koristi to vreme kako je on to želeo. Kako je vreme postajalo sve kraće, sudije su ponekad davale smernice u sudnici u vezi sa pitanjima korisnim po unakrsno ispitivanje. Ovaj pristup, kao što je to gore navedeno, ograničio je vreme koje je utrošeno na raspravljanje sa Miloševićem u vezi sa njegovim unakrsnim ispitivanjem. Smernice raspravnog veća u sudnici u vezi s pitanjima na koje bi se unakrsno ispitivanje trebalo da usmeri takođe su bile korisne za pravično suđenje.²⁶⁷

Međutim, postoji jedna stvar koja se može koristiti kao lekcija za buduće sudove. Na početku suđenja Milošević je odbio da se obrati sudu na propisan način, obraćajući se predsedavajućem veća sa «gospodine May» i ne ustajući sa stolice prilikom obraćanja sudu. Primećeno je sledeće: da sud nije tolerisao ovakvo ponašanje od početka, ono bi uspostavilo drugačiji ton postupka, s većom dozom poštovanja. ²⁶⁸ Na primer, sud je mogao postupiti u slučaju ovakvog ponašanja tako što bi postavio mikrofon tako da optuženi mora da ustane da bi se u sudnici čuo. Neki posmatrači su sugerisali da jedan tipičan domaći sudija prekršajnog suda ne bi tolerisao ovakvo nepoštovanje suda; tako ne bi smele ni sudije međunarodnog suda za ratne zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije.²⁶⁹

Zastupanje sopstvene odbrane

Jedna kontroverzna odluka koja je povezana sa suđenjem donesena je pre početka suđenja – odluka da se Slobodanu Miloševiću dozvoli da se sam brani. ²⁷⁰ Milošević je obavestio raspravno veće prilikom prvog pojavljivanja pred sudom da ne želi da ga zastupa advokat. ²⁷¹ Na prvoj statusnoj konferenciji raspravno veće je izjavilo da se slaže da ne bi bilo odgovarajuće Miloševiću odrediti advokata, navodeći da «Moramo delovati u skladu sa Statutom i našim pravilima, koji u svakom slučaju odražavaju običajno međunarodno pravo, a to je da optuženi ima pravo na branioca, s tim da takođe ima pravo i da sâm zastupa svoju odbranu, bez branioca». ²⁷² Prema članu 21. Statuta Haškog tribunala, na koji se sud poziva:

4. Prilikom utvrđivanja činjenica u vezi s bilo kojom optužbom protiv optuženog, prema ovom Statutu, optuženi ima pravo na sledeće minimalne garancije u potpunoj jednakosti:

….

(c) da mu se sudi bez nepotrebnog odlaganja

(d) da mu se sudi u njegovom prisustvu i da se brani lično ili preko pravne pomoći, prema sopstvenom izboru….²⁷³

Raspravno veće je ponovo razmatralo dodelu zastupnika odbrane u decembru 2002. godine, pa u septembru 2003. godine, i svaki put je potvrdilo pravo optuženog da se sam brani, čak iako je bolestan. Prema potrebi, raspravno veće je menjalo raspored suđenja da bi mu omogućilo da sâm zastupa svoju odbranu uprkos sve većim zdravstvenim problemima optuženog. ²⁷⁴ Kako je suđenje odmicalo i Miloševićevo zdravlje se pogoršavalo, raspravno veće je ponovo razmatralo svoj stav.  Dana 2. septembra 2004. godine, nakon što je postupak izvođenja dokaza odbrane pomeran već pet puta usled lošeg zdravstvenog stanja optuženog, raspravno veće je odlučilo da je pravo na zastupanje sopstvene odbrane u skladu sa Statutom tribunala zakonsko pravo i da je pod određenim okolnostima «kompetentno dodeliti zastupnika odbrane optuženom, kada je to u interesu pravde.» ²⁷⁵ Prilikom donošenja te odluke, raspravno veće je izjavilo da je njegova osnovna obaveza da osigura pravično i brzo suđenje, te da postoji realna opasnost da se suđenje neće završiti bez pomoći advokata.  Na kraju je raspravno veće zaključilo da se pravo optuženog da sâm zastupa svoju odbranu može ukinuti ako je posledica korišćenja toga prava opstruiranje pravičnosti suđenja. ²⁷⁶ Prema nalogu suda, dodijeljeni advokat je obavezan da zastupa optuženog putem pripreme i ispitivanja svedoka; dostavljanja podnesaka u vezi s činjenicama i zakonom; traženja odgovarajućih naloga od strane optuženog; i nastojanja da dobije instrukcije od optuženog pri čemu zadržava pravo da odredi pravac i da djeluje u naboljem interesu optuženog. Milošević je mogao i dalje da učestvuje u svom postupku, ali samo uz dopuštenje raspravnog veća, a njegovo ispitivanje svedoka bi usledilo nakon ispitivanja svedoka od strane dodijeljenog zastupnika odbrane.

U reakciji na tu odluku, svedoci Miloševićeve odbrane su bojkotovali suđenje. Odlučujući po žalbi, žalbeno veće se u principu složilo sa odlukom raspravnog veća s tim da je promijenilo modalitete kako bi smanjilo efekat dodele advokata tako da suštinski nije bilo nikakvih promena u zastupanju odbrane. Prema riječima žalbenog veća, «Laiku koji prati tok suđenja, koji vidi Miloševića kako igra osnovnu ulogu u sudnici tokom rasprave i ova razlika može proći nezapaženo.» ²⁷⁷ Zaista, suđenje se u osnovi nastavilo na način na koji je vođeno do tada. ²⁷⁸

U toku nekoliko intervjua posmatrači su naveli da je odluka kojom je Miloševiću dozvoljeno da sâm zastupa svoju odbranu predstavljala jedini najveći problem u vezi s njegovim suđenjem. Neki su primetili ironiju: da je Miloševiću suđeno u Srbiji, na primer, njemu bi bez pogovora bio dodeljen advokat. U građansko-pravnim sistemima, optuženima se rutinski dodjeljuje advokat kada se radi o teškim i kompleksnim optužbama, na osnovu verovanja da je u najboljem interesu optuženog da ima advokata koji će se baviti kompleksnim stvarima predmeta. To je istina čak i kada je optuženi, kao što je to bio slučaj s Miloševićem, i sâm pravnik po profesiji.²⁷⁹

Međutim, Međunarodni sud za ratne zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije u osnovi je postavljen na akuzatornom modelu i raspravno veće je bilo ograničeno tom činjenicom, te odredbama Statuta. Razlike između inkvizitornog i akuzatornog sistema su takve da čine imenovanje advokata težim u akuzatornom sistemu. Odbrana ima veću ulogu u akuzatornom sistemu jer je na zastupnicima odbrane, a ne na sudiji, izvođenje dokaza odbrane. Ukoliko optuženi odbije da sarađuje sa braniocima, kompletna odbrana je nemoguća. Nekoliko posmatrača, među njima i advokat, izjavili su da niko nije znao svoj slučaj bolje od Miloševića. I prijatelji suda su takođe naveli da ne bi bili u stanju da zastupaju odbranu bez uputstava optuženog.

Međutim, sud ne sme postati taoc prava optuženog da sâm zastupa svoju odbranu. Kao što je to izjavilo raspravno veće, «pravo optuženog da sâm zastupa svoju odbranu nije apsolutno pravo». ²⁸⁰ Na primer, pravo optuženog da sâm zastupa svoju odbranu može biti ukinuto kada se optuženi počne namerno ponašati na način koji je za postupak težak i opstruirajući. Suđenje Miloševiću je, međutim, bilo jedinstveno po tome što je to bio prvi slučaj u kojem je fizičko zdravlje, a ne namerno ponašanje, optuženog, bilo razlog za imenovanje advokata. Na početku suđenja sudije nisu mogle predvideti u kojoj mjeri će se Miloševićevo fizičko zdravlje pogoršati.

Ubuduće će sudije možda odrediti uslove za optužene koji žele da sami zastupaju svoju odbranu, uključujući i uslov da je optuženi fizički sposoban da funkcioniše kao advokat odbrane tako što će biti u stanju da se pojavljuje pred sudom određen broj sati nedeljno. Da je ovaj uslov postavljen na samom početku suđenja, raspravnom veću bi bilo lakše  da imenuje zastupnika odbrane još ranije, bez da ograničava ili da ostavlja utisak kao da ograničava Miloševićevo pravo na zastupanje svoje odbrane. Ako se zastupanje sopstvene odbrane bez advokata počne mešati u glavnu obavezu, a to je vođenje efikasnog suđenja, onda nije nerazumno dodijeliti advokata po službenoj dužnosti. Obaveza suda da vodi «pravično i brzo suđenje» takođe podrazumeva i interese žrtava i javnosti, kao i interese optuženog da ima efikasan sudski postupak. Ova obaveza treba biti jedini faktor prilikom odlučivanja o tome da li će se dodeliti zastupnik odbrane, iako se time ne izbegava u potpunosti problem, a to je da bi optuženi mogao da odbije da daje uputstva svome zastupniku odbrane.

U ovom predmetu bilo je nekoliko vrlo dobrih razloga za dodelu zastupnika odbrane. Teško je advokatu, čak i onom koji ima iskustvo u međunarodnom pravu, da vodi predmet koji je kompleksan poput ovog, a kamoli da neko ko nema iskustva u toj oblasti sâm vodi slučaj. Da je Milošević pristao na zastupnika odbrane, nema sumnje da bi njegova odbrana imala puno koristi od pomoći iskusnog advokata.

Korišćenje prijatelja suda

Lekcija vredna pažnje koja se može izvući iz suđenja Miloševiću odnosi se na inovativno korištenje prijatelja suda (amici curiae). Ubrzo nakon što je Milošević obavestio sud da namerava da sâm zastupa svoju odbranu, raspravno veće je odlučilo na predraspravnoj konferenciji, u interesu pravičnog suđenja, da dodeli advokata koji će se pred većem pojaviti kao prijatelj suda. Prijatelj suda će raspravnom veću pomoći da:

(a) optuženom omogući pristup svim podnescima putem preliminarnog ili drugog predraspravnog zahteva ;

(b) omogući pristup optuženog svim podnescima ili prigovorima na dokaze u toku postupka izvođenja dokaza i unakrsnog ispitivanja svedoka, kako to bude odgovaralo;

(c) raspravnom veću ukaže na sve otežavajuće ili olakšavajuće okolnosti u vezi sa predmetom; i

(d) deluje na bilo koji drugi način za koji imenovani advokat smatra da je odgovarajući kako bi osigurao pravično suđenje.²⁸¹

Prijatelji suda se imenuju da bi sudu pomogli pravilno utvrđivanje činjenica. Prijatelji suda ne zastupaju optuženog.

U ovom slučaju, prijatelji suda su podneli na stotine tehničkih zahteva (uključujući i zahtev prema pravilu 98bis, zahtev za donošenjem oslobađajuće presude) sa kojima se Milošević složio, iako on za njih nije izdavao eksplicitna uputstva. S obzirom da je predmet bio toliko kompleksan, to što je zastupnik pratio tehničke aspekte predmeta bilo je neprocenjivo za osiguranje pravičnog suđenja Miloševiću.  

Prijatelji suda su u razgovoru naveli da su više voleli ulogu prijatelja suda nego ulogu zastupnika odbrane. ²⁸² Prema njihovom priznanju, da su imenovani od početka da zastupaju Miloševića, tada bi imali etičku obavezu da ne deluju bez instrukcija. S obzirom da bi Milošević odbio da daje instrukcije dodijeljenom zastupniku odbrane, oni ne bi imali priliku koju su imali kao prijatelji suda da ulažu zahteve koji su bili od pomoći za odbranu, a da pritom ne dolaze u sukob sa svojim obavezama prema klijentu. U svakom slučaju, imenovanje zastupnika kao prijatelja suda bilo je vrlo važno u ovako kompleksnom predmetu koji je zahtevao veliku stručnost da bi se osiguralo da su Miloševićeva prava zastupljena. Značajna dodatna prednost imenovanja prijatelja suda je sledeća: kada optuženi nije u stanju da sâm dalje zastupa svoju odbranu, zastupnik koji učestvuje u postupku od početka u stanju je da uskoči.

Home | About Us | News Releases | Publications | Info by Country | Global Issues | Campaigns | Community | Store | Film Festival | Search | Site Map | Contact Us | Press Contacts | Privacy Policy