Kontinuirana potraga za rešenjem kosovskog statusa ne sme biti izgovor za nadležne vlasti u regionu koje okreću leđa ozbiljnim problemima ljudskih prava. Kosovska kriza ljudskih prava ne sme čekati na status
Ironično je da je jedan od krajnjih rokova, u poslednjim naporima oko pregovora o sporazumu o Kosovu, istekao 10. decembra - na međunarodni dan ljudskih prava. Posle intervencije NATO-a 1999. godine, vođene u ime ljudskih prava, i više od osam godina upravljanja od strane međunarodne administracije, Kosovo je još u totalnom neredu kada je o ljudskim pravima reč. Politčko nasilje, nekažnjavanje običnih i političkih zločina, zastrašivanje i diskriminacija uobičajeni su. Pitanja suvereniteta i priznanja nisu jedini problemi Kosova.
Dok je stanovništvo kosovskih Albanaca i Srba u velikoj meri geografski podeljeno, česti bezbednosni incidenti traju u postojećim etnički mešovitim područjima, uključujući fizičke napade, krađe i nasilne imovinski zasnovane sporove. Osam srpskih pravoslavnih crkava i manastira napadnuto je i vandalizovano ove godine.
Manjinske zajednice Romi, Aškali i Egipćani ostaju nezaštićeni i marginalizovani, podložni diskriminaciji i uznemiravanju.
Izbeglice i raseljeni Srbi i druge manjine koje žele da se vrate svojim kućama nisu u mogućnosti da to učine bezbedno i dostojanstveno. U međuvremenu, zapadne vlade prisiljavaju na povratak na Kosovo Aškale i egipćanske manjine koje govore albanski, koje su uplašene ili koje inače ne žele da se vrate. Kosovski Srbi i Romi za koje agencija Ujedinjenih nacija za izbeglice kaže da ne smeju biti poslati nazad - poslati su umesto toga u Srbiju.
U oba slučaja, veoma malo pažnje je posvećeno mogućnostima ovih zajednica da prime povratnike, i mala ili nikakva pomoć je dostupna onima koji su poslati nazad.
Kršenje ljudskih prava na Kosovu proističe u jednom delu iz slabog pravosudnog sistema i nepostojanja dobre volje od strane administracije UN-a, koja datira od 1999. godine, u suprotstavljanju onima koji koriste političko nasilje. Pokretanje krivičnih postupaka za ratne zločine posebno je slaba tačka. Nedostatak političke volje i nepovoljna prioritizacija od strane međunarodnih sudija i tužilaca, i nevoljnost lokalnih sudija da progone optužene, koji su od strane mnogih smatrani za ratne heroje, dovodi do toga da je malo slučajeva stiglo do suđenja. Neadekvatna zaštita svedoka je glavna prepreka pravdi, naročito kada je reč o ratnim zločinima, organizovanom kriminalu i napadima na manjine.
Nedostatak odgovornosti se ne završava ovde. Malo je provera bilo o upotrebi moći Misije UN-a koja daleko doseže. Kada je ombudsman postao previše kritičan u odnosu na UN, njegov mandat u nadgledanju Misije je povučen i Kancelarija je predata privremenoj vladi. Civilno društvo je slabo, a privremena vlada je previše okupirana statusom i unutrašnjim borbama za vlast da bi smatrala neizabranu vladu UN-a odgovornom. I sa oslabljenom Misijom UN-a i planiranim evropskim vodjenjem zajedničke misije sve se više stiče utisak da se niko ne bavi bitnim dnevnim problemima Kosova.
Kontinuirana potraga za rešenjem kosovskog statusa ne sme biti izgovor za nadležne vlasti u regionu koje okreću leđa ozbiljnim problemima ljudskih prava. Kosovska kriza ljudskih prava ne sme čekati na status. Bez obnovljene obaveze da zaštiti manjine, dovođenja do pravde svih odgovornih za političko nasilje, obezbeđivanja uslova za trajan povratak, podsticanja odgovornosti i vladavine prava, Kosovo se suočava sa sumornom budućnošću, kakav god njegov status bio.
